Bajke i priče
Vuk i sedam jarića
U blizini šume živela je koza koja je imala sedam lepih i nestašnih jarića. Jednoga dana, kad je koza pošla da nabavi hranu, pozvala je svoje jariće i kazala im je:
"Dečice, ja idem po hranu, a vi budite dobri i nemojte nikome da otvarate vrata, jer bi mogao doći vuk koji hoće da vas pojede. Ako bi se ipak pojavio neko ko želi da uđe, zatražite da mu najpre vidite šapu pa ako je crna, to je sigurno vuk. Tada ne verujte njegovim pričama i ne otvarajte."
"Dobro mama", viknuše jarići uglas, "idi i za nas ne brini."
Kada je koza otišla jarići su nastavili da se igraju, pa su se uskoro toliko zaneli da nisu više mislili na mamine reči.
Vuk je, međutim, bio u blizini sakriven iza velikog drveta i video je kad je koza otišla. Sačekao je još izvesno vreme, a onda se uputio njenoj kući.
Provirio je kroz prozor, ugledao bezbrižne jariće zanete igranjem i sledećeg trena zakucao je na vrata.
"Ko je?" zapitali su jarići.
"Ja sam, dečice, vaša mama. Donela sam vam puno lepih stvari, pa otvarajte!"
Jarići su poleteli ka vratima ali sedmo, najmanje jare, zaustavilo je ostale viknuvši: "Ne! Ti nisi naša mama! Ona ima lep i umilan glas, a tvoj je dubok i hrapav."
Vuk se razljutio i otišao da nabavi kredu koju je rastopio i progutao. Glas mu je tada postao mek i umilan, pa je pohitao natrag i ponovo zakucao na vrata.
"Ko je?" upitali su jarići.
"Ja sam, vaša mama. Donela sam vam puno lepih stvari, pa mi zato otvorite vrata!" uzvratio je vuk umilnim glasom.
Jarići su pojurili ka vratima verujući da je to mamin glas ali najmanje, sedmo jare, preduhitri ostale i stade uz vrata viknuvši:
"Ako si ti naša mama, onda stavi uz prozor šapu da vidimo kakve je boje."
Vuk diže svoju mrku šapu, a jarići povikaše prestrašeno: "Ti nisi naša mama i nećemo da ti otvorimo vrata!"
Razljućeni vuk polete ka mlinu. Sav je drhtao od besa što ne može da nadmudri male jariće. Čim stiže u mlin, on zavuče šapu u vreću brašna te šapa postade potpuno bela. Onda pojuri natrag i po treći put zakuca jarićima na vrata.
Sve je bilo kao i prethodna dva puta, ali kad jarići zatražiše da posetilac umilnog glasa pokaže na prozoru šapu, vuk pruži onu belu, te mališani povikaše:
"Ima umilan glas i belu šapu! To je naša mama, i sad ćemo da joj otvorimo."
Jarići otvoriše širom vrata, a razjareni i gladni vuk baci se na njih bez milosti. Mališani pokušaše da mu izmaknu te poskakaše ispod stola, iza stolice, u veliki kredenac, u korito, u peć koja nije gorela, u sanduk s drvima ... ali ih vuk pronađe i proguta sve redom sem onog najmanjeg, sedmog jareta, koje je nekako uspelo da mu neopaženo umakne i sakrije se u unutrašnjost velikog starinskog sata.
Vuk se zasitio progutavši onih šest jarića, pa je izašao iz kuće i ubrzo zaspao u senci starog hrasta.
Onda je naišla koza koja je namah shvatila sav užas što se u njenoj kući zbio. Trčala je, zvala svoju decu i dozivala, sve dok se najzad nije pojavio onaj mališan iz sata i prestrašenim glasom ispričao mami šta se zbilo. Ne časeći ni časa hrabra koza je makazama rasporila vuku trbuh iz koga su iskočili još uvek živi i zdravi jarići. Onda je uz pomoć svoje dece napunila vuku trbuh velikim kamenjem i zašila.
Kad se vuk probudio osetio je strahovitu žeđ i krenuo ka vodi da se napije.
"Šta je to tako teško u mome želucu?" pitao se gegajući. "Kao da sam se najeo kamenja, a ne jarića!"
Kad je stigao do vode nagnuo se da pije, ali je ono kamenje preteglo i prevrnulo ga u duboku vodu u kojoj se, nevaljalac, utopio.
Teško je opisati radost koze i njenih sedam jarića koji su se uhvatili u kolo i radosno zaigrali.
Princeza na zrnu graška
Živeo tako jednom princ koji je hteo da se oženi princezom, ali je hteo da bude siguran da je ona prava pravcata princeza. Obišao je i proputovao čitav svet i video mnoge princeze, ali nikako nije bio siguran da li su prave. Uvek mu je na njima nešto smetalo i dovodilo ga u sumnju, pa se vratio kući sam i pokunjen.
Jedne večeri vladalo je užasno nevreme pa je grmelo, sevalo i kiša je lila kao iz kabla. I baš u tome strašnom času neko je zakucao na vrata kraljevskog doma. Kad su otvorili kapije, ugledali su princezu. Ali kako je samo izgledala! Voda se slivala niz njenu kosu i odeću, ulivala se u vrhove cipelica i na pete curila napolje a ona je, u takvom bednom stanju, tvrdila da je prava princeza i zamolila je da tu prenoći.
"Doznaćemo mi već kakva si ti princeza!" pomisli kraljica-majka ali ne reče ništa već dade znak da devojku zadrže.
Kraljica ode u gostinsku sobu, ukloni sa postelje svu posteljinu i stavi na dno jedno obično, malo zrno graška. Zatim uze dvadeset dušeka i naređa ih po krevetu jedan na drugi, pa preko njih još dvadeset perina od guščijeg paperja tako da zrnce ostade na samom dnu. Onda se vrati po gošću, odvede je u gostinsku sobu i požele joj laku noć.
Osvanu dan. Stari kralj, kraljica i princ nađoše se ujutru sa svojom gošćom koju kraljica odmah upita je li dobro spavala.
"Oh ne, nikako! Jedva da sam i trenula prošle noći!" uzdahnu gošća.
"Ne znam šta je bilo u toj postelji, ali znam da sam ležala na nečem tako tvrdom da me je svu noć žuljalo i ostavilo mi po telu modrice."
"Eto meni neveste!" uzviknu princ čuvši ove reči.
Stari kralj i kraljica najzad odahnuše.
Sada su svi bili sigurni da su naišli na pravu pravcatu princezu jer je kroz dvadeset dušeka i isto toliko perjanih jastuka osetila ... zrno graška!
Toliko nežan nije mogao biti niko drugi do prava princeza.
Onda su, naravno, priredili svadbu i veliko slavlje, jer nije mala stvar kad se princ ženi pravom pravcatom a ne bilo kakvom princezom.
A ono zrno graška? upitaćete. Pa zrno su, naravno, odneli u muzej i biće da se tamo još uvek nalazi ukoliko ga nije uzeo neki pakosnik koji ne veruje u ovu pravu pravcatu istinitu bajku.
Ivica i Marica
U stara vremena živeo je u trošnoj kolibici uz ivicu šume siromašni drvoseča sa svojom decom, Ivicom i Maricom. Njihova majka odavno već beše umrla, pa se otac oženio i doveo deci maćehu, zlu i sebičnu ženu koja ih nije volela. Porodica je živela u takvoj oskudici i bedi, da im je jednog dana ostao samo komad hleba. Te večeri, kada su Ivica i Marica već bili legli, reče žena drvoseči:
"Ovako se dalje ne može! Sutra nećemo imati ni parčeta hleba i svi ćemo uskoro pomreti od gladi."
"Pa šta da činimo?" upita je on.
"Odvešćemo decu ujutru u najdublju šumu", reče žena, "i ostavićemo ih tamo, pa neka se sama snalaze."
Otac se opirao, govorio kako su to njegova voljena deca, ali uzalud. Žena ga je najzad ubedila i on obeća da će je poslušati.
Deca, međutim, nisu spavala jer su bila gladna, tako da su čula ceo razgovor. Marica je briznula u plač, ali ju je brat umirio šapatom, govoreći da će on već nešto smisliti.
Kad su otac i maćeha zaspali, dečak se išunjao iz kolibe i sakupio u džepove pregršti belih kamenčića, a potom se neopaženo vratio u postelju.
"Ne brini", šapnuo je sestrici,"ovi kamenčići će nam pokazati kako da se iz šume vratimo kući."
Deca su se zagrlila i bezbrižno zaspala. U zoru ih je probudio maćehin glas:"Ustajte, lenjivci! Idemo u šumu da sakupimo drva. Sad nemojte da jedete jer žurimo, nego ponesite ovo parče hleba i pojedite ga u šumi kad obavimo posao."
Devojčica sa šibicama
Spuštalo se veče uoči Nove godine. Hladnoća je bivala sve veća i surovija, a po toj hladnoći i mraku išla je jedna siromašna devojčica gologlava i bosonoga. Kad je toga jutra izašla iz kuće imala je na nogama papuče, ali su one bile toliko velike jer ih je ranije nosila njena majka, da ih je izgubila prelazeći ulicu. Primetivši da ih je izgubila devojčica se vratila po njih, ali jednu papuču nije mogla da nađe, a drugu je dograbio neki pakosni dečak koji se s njom šegačio.
I tako je sirotica hodala crvenih i promrzlih nožica. U staroj kecelji nosila je šibice koje je čitavog dana pokušavala da proda, ali nijednu nije prodala. Hodala je gladna i promrzla dok su joj pahuljice padale na lepe plave kovrdže po vratu. Svi prozori su bili osvetljeni jer se narod spremao za novogodišnje slavlje, pa je iz kuća dopirao miris pečenja i slatkih kolača.
U jednom uglu između dve kuće devojčica nađe zaklon, sede i skupi se. Podvukla je noge poda se, ali je samo još jače osećala studen a kući nije smela, jer kako očuhu da izađe pred oči bez ijednog novčića pazara. Uostalom, i kod kuće je bilo hladno jer je vetar duvao kroz pukotine na krovu.
Bajka o labudu
Živela je na vrhu planine mala Snežana, kraljica zime.
Na nožicama je imala cipelice od srebra, bila je ogrnuta belim plaštom poprskanim snežnim zvezdicama, a na glavi nosila ledenu kapu koja se prelivala u bezbroj boja kad Sunčev zrak na nju padne.
Kraljici zime nije bilo hladno ni na vrhu planine. Spavala je u snežnom gnezdu, golišava se valjala po smetovima, loptala se po ceo dan sa pahuljicama, vozila se po jezeru na jednoj crnoj ptici tužno oborene glave. Kako je Snežana bila vrlo mala, mogla je sasvim udobno da joj sedne na krilo.
Sletale su na to jezero i druge ptice, divlje patke i guske, ali one su bile isuviše male da bi maloj kraljici zime mogle služiti umesto čamčića.
Često je Snežana mislila zašto li je crna ptičica tužna, zašto uvek obara glavu, pa je jednom upita:
