Zima, zima – e, pa šta je,

ako j’ zima, nije lav!

Zima, zima – pa neka je,

ne boji se ko je zdrav!

Hajd napolje momak ko je,

tamo veje krupan sneg,

vi’š en’ onde navej’o je

čitav bedem, čitav breg.

A šta može zima meni,

šta mi može, šta mi sme?

Nek mi nosić pocrveni,

                                                                                                        eto to je, to je sve!

                                                                  Jovan Jovanović Zmaj

Naslikaću borove
srebrom okovane
i srebrne dvorove
i srebrne grane.

Sleteće na borove
ptice svetlih krila
ućiće u dvorove
srebrnasta vila.

Ne sme samo mama
naložiti peći
jer će slika odmah
s prozora pobeći.

 Desanka Maksimović

Godina će nova, a senice Senke
i gugutke Sive, golubice Belke, 
ostale bez jelke. 

Imaju u šumi i jele i smreke,
ali bez ukrasa, bez svećice neke,
bez srebra i zlata i bez igračaka
kojim jelke kite deci mama, baka.

I noć utom pade. Kad eto ti čuda,
šumom divne jelke zasijaše svuda.

Ne od lažnog srebra i lažnoga zlata,
pravih su ih zvezda okitila jata.

A na vrhu svake stoji srp meseca,
kao na jelkama što imaju deca. 

Čarobnjak je valjda to u šumi bio
i za ptice mesec jasni umnožio.

Iz neba vedroga domamio nežno
srebrnasto inje i pahulje snežne.

Povešao ptičje igračkice razne:
šišarke, žirove, pužje kuće prazne.

I ja sam vam bila sa senicom Senkom, 
i gugutkom Sivom, golubicom Belkom,
pod njihovom jelkom.

                    Desanka Maksimović